Katolički odgovori

Moral gradi masku, kreira ulogu u koju se čovjek uklapa. Koju vremenom preuzme i standardizuje vlastite potrebe duha potrebama kalupa. Na taj način, ljudska ličnost postaje šraf društva, plemena, crkve, džamije… čega god.

Upotrebni entitet koji vlastito biće gradi prizmom upotrebljivosti i standardizacije. Svakako da u jednom momentu shvati da to nije to, ali više ne može nazad. Okov društva i narativ verovanja, suviše je jako stegao svoje okove potraživanja.

Tada u čovjeku nastaje potreba za monetizacijom svega onoga čega se ”odrekao”. Najjasniji i najupotrebljiviji način jeste poređenje. Uvek mora biti lošijih ne bi li zasijala ”vrlina” samog subjekta. Ta ”vrlina” se neprestano mora obnavljati tuđim nevrlinama. Snebivati tuđim slobodama i svim onim čega se taj siroti čovek, biće plemena, štaf društva… odrekao ne bi li ”zadužio” ćudljivog boga.

Ipak, pošto to nije put duhovnosti niti standard Božje ljubavi, siroti čovek se ozli u toj večitoj potebi naglašavanja. Da li tuđih grehova ili vlastitih vrlina, svejedno je. Advertajzing mora biti prisutan.

Jedna od upečatljivih evanđeoskih priča o tome jeste upravo priča o Cariniku i farizeju, kojom se započinje priprema za ulazak u korizmu. Ako pogledamo pažljivije farizej nije mogao drugačije. Ako pogledamo mekše carinik nije smijeo glasnije. Obojica su prinjela ono što su imala. Jedan je pobrao lovorike, drugi se nadao milosti.

Farizej, nakon decenija nošenja maske i igranja uloge jeste shvatio da nema alternativu pošto Bog tako očekuje i zato iznosi manifest urađenog. No, kako to ne grije srce, tako on ne zaboravlja da pomene i one koji tako ne žive. Da i tim pominjanjem podseti ljutog Jahvea šta on to čini.

Mitar (carinik), umoran od svoje maske, od svoje uloge, ono što ima to i prinosi, nadajući se onom jedinom što kod ljudi ne nalazi – MILOSTI.

No, ako pokušamo da potražimo karaktere ove priče u ljudima oko nas, u našoj crkvenoj zajednici ili poduzeću, shvatićemo da je isti narativ i dalje prisutan. Sa sve prenemaganjem, pobožnom mimikom, i pozama nepatvorene skrušnosti ako je vjeski objekat i zajednica u pitanju a ako je poslovna ili radna zajednica onda vječiti ”oni” koji bivaju referenca poretka, i nevidljivi kontrolori sveopćeg ponašanja. Alternativa je, kod prvih pakao a kod drugih otkaz. No, postoji i ne mali broj ljudi kod kojih je alternativa i jedno i drugo. Na taj način čovek je licemerje doveo do savršenstva.

Potrebu za maskom uskoro zamjenjuje svijest da čovek zapravo jeste ta maska. Kao kornjača. Ona ne živi u oklopu, ona jeste taj oklop. Tako i farizej. Na žalost, tako i carinik. Ipak, razlika je u tome, što je carinik postao svijestan svoje maske, svoje uloge te vapije za smislom. Za milosrđem dok farizej nastavlja da živi svoju ulogu vjerujući da je maska on.

Možda zato evanđeoski narator ni jednom ni drugom nije dao ime, već samo funkciju u društvu (carinik), odnosno vjerskoj organizaciji (farizej). Ni jedan od njih nije Lazar. Čovek sa imenom. I u toj priči, takođe možemo videti odnos uloge i čovjeka. Čovek ima ime (Lazar), bogataš je samo pojam i to zapravo jeste taj duboki jaz koji razdvaja. Jaz između maske i ličnosti.

Jaz koji je i danas prisutan. U svoj punoći pobožnog prenemaganja, ”oprosti – spomeni” načina licemjerisanja i svega onog čega se pravimo da ne postoji. I da tako treba zapravo. Da je to Bogu naročito bitno a to i takvo shvaćanje – prihvaćanje jeste trenutak kada naša maska postaje MI.

Tren kada nas svjest o maski i ulozi zatekne, preokrene, biće tren kada ćemo prići smislu – Bogu, na onaj jedini način na koji se može prići – kao carinik. Svaki drugi način jeste odluka da i dalje njegujemo svoju ulogu. Živimo svoju masku, pošto kornjača nije u oklopu. Kornjača jeste oklop a MI smo uloga koju živimo.

No, možda smo ipak ove godine čuli Evanđelje.

Mislite o tome