Katolički odgovori

http://www.studentnet.hr/whatever/show/2794/

Pascala nekako ipak najbolje poznam kao matematicara, hehe.
I sto mi je cool i ja sam razmisljala o tome i eto naletim na isto na netu, hehe.
zanimljivo!

Ovo je zanimljivo, ali iz još jednog razloga. Ovo vam je prototip kako vjeri pristupaju protestanti. Oni vjeri prilaze kao i svakom biznisu - cost/benefit analiza. Što ulažem, a što dobijem? Isplati li mi se biti vjernikom ili ne. Zato je u njih vjera, u pravilu veoma površna.
Ovdje nedostaje jedan bitan element, a to je istinska, prava, duboka vjera. Ona koju dobijemo milošću Božjom i onda ju dalje u sebi razvijamo. Onaj tko će se odlučiti za biti vjernik po ovome načelu, bolje i da se ne mući sa time. Biti formalni vjernik, a ne živjeti sakramente nema nikakve svrhe. Od toga nema spasenja. Čita nama Gospodin naša srca kao otvorenu knjigu. Ako na njenim stranicama vidi tablice izračuna o isplativosti vjere neće nam biti lako. Ni nama ni Njemu!

Vi ovdje kritizirate kockara i slazem se s vama.
Ovakva malo drugacija razmisljanja nam isto pomazu da razlikujemo kako tko prilazi vjeri.
A i pokazuje kako racionalnost i vjera itekako idu zajedno. Naravno da ne vjerujemo zbog manjeg rizika, to bi bilo smijesno i takav odabir nema duha ni ljubavi u sebi, dakle Bozje milosti, vec je proracunat, ali moze se spomenuti nesto drugo: da je prirodno vjerovati u Boga ma sta god drugi samozvani "racionalisti" pokusavali argumentirati.
Nije cudo da sto znanost vise napreduje, to se vise dodiruje s vjerom.

Svako trazenje Boga iz interesa je takodje greh. Kada dodju teska iskusenja, ukoliko se u srcu zaista nismo iskreno pokajali za sebicnost iz koje bismo Boga iskoristili, ta ista koristoljubivost ce biti snaga koja ce nas primorati da padnemo u greh. Samo ako se odreknemo sebe, dusu cemo sacuvati.

Vera u Boga (ako ispravno poznajemo Njegov karakter) nije nista prorodno, jer nasa priroda je gresna. Zato nas Isus ne poziva na nadjemo sebe u veri, vec da se sebe odreknemo:

"Ako ko hoće za mnom ići neka se odreče sebe" (Matej 16,24)

Vera u Boga zahteva akt volje koji se protivi nasoj prirodi, a predstavlja poslusnost Duhu Bozjem:

"Živite u Duhu pa nećete izvršiti požudu tela. Jer telo žudi protiv Duha, Duh protiv tela. Ovo se jednome drugome protivi, da ne činite što biste želeli." (Galatima 5,16-18)

"Hrišćanstvo se razlikuje od mnogih drugih religija po tome što ne laska ljudskoj prirodi u njenoj grehovnosti, u palom stanju, jer hrišćanstvo ima potrebu za čovekom herojskog samoopredeljenja." (Nikolaj Berđajev)

Samo idolopoklonicko shvatanje religije jeste u skladu sa ljudskom prirodom i ne zahteva napor volje u izboru Boga, jer tada čovek bira ono što je zapravo u skladu sa sebičnošću njegovog srca.

Misha, zar nije biti Isusov najveca radost? Gospodin zeli da zivimo zivot u punini, On ozdravlja. To je i rekao i cini.

Zvucis kao da je tako tesko i mucno zivjeti ovaj zivot....jer moramo ici protiv sebe i svog postojanja da bi bili Bozji. Treba ici protiv svojih slabosti i grijeha, a ne protiv sebe.

Ta muka o kojoj ti govoris je slatka muka. Zasto bi bilo lose reci da je zelja za Bogom prirodna, da je ta teznja za Bogom usadjena u covjeka?

Pa nisu vjernici u oprecnosti sa samim sobom, oni su moglo bi se reci u prirodnijem stanju od onih koji mrze ili negiraju Boga. Grijeh je taj koji cini covjeku stvarnu patnju. Ta pozuda i ostalo o cemu pricas.

Ispada da se svecenici i casne toliko muce? Ja mislim da oni zive zivot u ljubavi. Postoji kriz o kojem govoris, al mislim da katolik zivi zivot u radosti kad prihvati svoj kriz i uzda se u Boga.

Kazes da je vjera u Boga neprirodna?! He?!

Da, u smislu toga da je Isus Spasitelj. Mada, nadam se da se slažeš da je to vrlo retko kome Isus Spasitelj, jer se većini religioznih ljudi na prestolu srca nalaze krunica, hostija, post, ispovest, i ko zna koji drugi sakramenti umesto samog Isusa. Pa čak i ako mislimo da je na prestolu našeg srca Isus, može biti da je na prestolu našeg srca RADOST, a da je onda Isus tu samo orudje zadovoljenja te naše potrebe.

Ako je ključni motiv našeg religioznog iskustva radost, u čemu su naše težnje uzvišenije od nekog hedoniste ili protestanta koji upravo na takav način poima svoje duhovno iskustvo i svog Isusa?

Šta misliš šta je motiv duhovnog iskustva jednog istočnjačkog gurua koji meditira sa blaženim osmehom na licu? Zar misliš da to ne može da bude i tvoje ili moje iskušenje?

Za razliku od svih drugih religija, kao što sam citirao Berdjajeva, Bog ne udovoljava našim grešnim prohtevima, već nas od njih oslobadja.

Prijatna osećanja kojima ljudi toliko čeznu i plod plaštem religioznog iskustva, nikada nisu u stanju da zadovolje zedj duše.

Kada pokrenut nečistom savešću zbog svojih greha čovek ode u molitveni hram, tada uzvišena atmosfera mise, liturgije ili bogosluženja izazove takva pobožna osećanja da ona samo uguše njegovu svest o razlogu zašto je krenuo da traži Boga. Ma kako da su religiozna osecanja dugotrajna, jaka i uzvisena, ona nikoga ne mogu da zadovolje, već mogu samo da uguše svest čoveka o njegovoj unutrašnjoj odvojenosti od Boga. Ljudi prave pozorište od religioznog iskustva da bi našli mir svoje savesti. Izlaze iz hrama zadovoljni promenjenim osećanjima, ali njih karakter je ostao isti. I onda, ta izazvana osećanja ne mogu da izdrže probe života. Kada u iskušenjima svakodnevice čovek popusti i pokaže da se za svoje grehe nije zaista pokajao, već ih je kroz pseudopokajanje samo ugušio, onda ga spopadne osećanje krivice zbog kojeg će ponovo doći u svoj hram da religioznim doživljajima ponovo uguši svest o svom problemu.

Medjutim, u svom delu spasenja Bog menja suštinske motive, karakter, stanje, a ne sama osećanja, koja treba da ostanu adekvatna stvarnosti. Naravno, Isus jeste tada stvarnost, i izvor svete radosti, ali ako je On cilj zbog zadovoljenja potrebe čoveka za prijatnim osecanjima, onda on neće u ljudskom umu i srcu imati ništa uzvišeniju funkciju od funkcije jednog paganskog idola. To onda ni nije Hristos bez obzira kako ga zovemo. Pravi Hristos nije idol, vec uzor. Idol izaziva promene na nivou osecanja koje ugušuju potrebu za Bogom, dok uzor kroz otkrivenje božanskih zahteva čoveka upravo čini svesnim te potrebe za unutrašnjom reformom suštinskih motiva.

Hm. Ako su na prijesotlju naših srdaca ove stvari(sakramenti, molitva, krunica) onda je automatski tu i Isus.
Hostija. Taj dar s neba. Kako da ne žudim za pričešću i kako da joj se ne radujem kad je to sam Isus?
Ako se radujem pričesti
ne radujem se samo pričesti umjesto Isusu
nego
se radujem Isusu.
Nije pričest umjesto Isusa. Nego je sam Isus u pričesti.

Kao kad ideš kući. Raduješ se. I sad ja kažem:,, Pih. Ovaj se raduje svom domu umjesto svojoj majci.''. Ne. To nije istina. Ako se raduješ domu raduješ mu se jer te tamo čeka majka. Ako se raduješ hostiji, pričesti, sakramentima, krunici, raduješ im se jer je tamo Isus. Onaj koji ne zna za stvarnu Isusovu prisutnost pod prilikama kruha i vina, ili o tome ne razmišlja; onaj koji ne shvaća molitvu kao pravi razgovor s Bogom ne može se radovati tim stvarima jer ne shvaća njihovu prirodu ili o njoj razmišlja. Da razmišlja ili shvaća jako bi se radovao.

I ako je istina ovo što kažeš, tko može biti siguran da mu u srcu kraljuje Isus?

Kažeš:,,Da, u smislu toga da je Isus Spasitelj..''. Možemo opet ići logikom.,,Ali da. Raduješ se što te Isus izbavio iz pakla i što ćeš ići u raj. Vidiš. Nije ti na pameti Isus nego raj. Vječni život.''....itd....itd...

Što misliš, jesu li ljudi u nebu radosni? Ispunja li Isus njihove duše radošću?

_________________
http://www.mhfm1.com

Kako to Isus jeste u pričesti kada je kroz pričest u Judu ušao sotona:

"I umocivsi zalogaj dade Judi Simonovom Iskariotskom. I po zalogaju tada udje u njega sotona. Onda mu rece Isus: Sta cinis cini brze." (Jovan 13,26-27)

Zašto nam je to zabeleženo? Da ne bismo od obreda pravili magiju! Hleb treba da ukaže na plan spasenja, na Isusovu žrtvu, a ako je zamenjuje, šta onda bolje radimo od Jevreja koji su u Starom zavetu često sebe uveravali da ih sama krv životinje može izmiriti sa Bogom?! Svrha starozaventih žrtava je bila da Jevreje učini svesnim da im trebaju zasluge Iskupitelja, a ne da tu žrtvu zamene. Svrha novozavetne pričesti je takođe da ukaže grešniku na Iskupitelja, a ne da ga zameni: "Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi; ovo cinite meni za spomen." (Korincanima 11,24) Dakle, hriscanstvo nije magija.

Pre svega nije pravedno da covek ima blagoslov zajednice sa Bogom, a da samog Boga kroz susret sa Njegovim karakterom nije izabrao. Kroz magiju se izbegava susret sa Bogom kroz Njegov karakter. Nema potrebe da svojim htenjem izabiras Boga, vec mozes istovremeno dok izvodis taj svoj magijski akt da u srcu gajis prezriv stav prema Bozjem Duhu, a ljubav prema grehu. Zato sto magijski akt ne podrazumeva borbu sa sobom, kajanje, odricanje od greha, pokoravanje volje Bozjem Duhu, on je jako omiljen.

Da ne bi vernik u samom obredu, umesto u Bogu, tražio spasenje, nagovešteno mu je da on treba da pristupi obredu prethodno već izmiren sa Bogom (da već ima Boga u srcu), čime se odvraća od toga da izmirenje i spas traži u samom činu obreda:

"Tako koji jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni." (1.Korinćanima 11,27-31)

Ako čovek nema poverenje u Boga da će Bog zato što je sam milostiv da usliši njegove molitve, da mu oprosti grehe i da ga od greha očisti, to onda znači da se taj čovek nije pokajao, pa kako mu savest nije čista, a srce u sukobu sa Bogom i dalje (jer svojim htenjem se nije pokajao i iskreno odupro grehu), prirodno je što ne može da ima poverenje u Boga sa kojim je zbog svog nepokajanja i dalje u sukobu.

Samo takva osoba ima potrebu za dokazom, kojim će zapravo priznati da je maloverna i da nema čistu savest.

Na taj način su se formirali i lažni reformatorski pokreti unutar katoličanstva, pravoslavlja i protestantizma, koji ljudima pružaju dokaze za umirenje sopstvene nečiste savesti (a i da bi religiju prilagodili iskušenju hedonizma). Čoveku čiste savesti ne treba nikakav dokaz da je sa Bogom, jer mu je Bog zaista oprostio; jer se on zaista pokajao. Ali kada se čovek ne odriče greha, već je religiozan da bi se oslobodio od savesti koja ga protiv nepokajanja opominje tada on zloupotrebljava religiozno iskustvo tražeći u njemu dokaz da je sa Bogom.

On će da iznosi svedočanstva o raznim natprirodnim čudima, ali ne da bi proslavio Boga, već da bi dokazao sebi i drugima da je sa Bogom. On će da se bavi osećanjima koja je doživeo tada i tad ili koja stalno doživljava prema ovima ili onim, da bi u njima tražio dokaz da je sa Bogom, jer nema čistu savest. On će da traži dokaz ne samo u osećanjima, već i u duhovnim darovima, raznim moćima, itd, koja će mu pružiti sotona da bi sebe zavaravao.

Međutim, ono najvažnije i najveće čudo koje treba da odlikuje onoga ko je zaista sa Bogom, a to je stabilan karakter, on neće pokazati u trenucima teških iskušenja, već će se njegova kuća sazidana na pesku srušiti. Kako njegova ljubav i dobrota ima funkciju samoodbrane nečiste savesti a jeste utemeljena na doživljajima, ona zavisi od trenutnih doživljaja, i pod uticajem stresa čim nestanu osećanja, nestaje i dobrota koja je na njima utemeljena. On sebe zavarava osećanjima, iza kojih se krije neobraćen karakter (neobraćeni pokretački motivi). Kako njegova dobrota zavisi od osećanja, on stalno krivi spoljne uticaje i iskušenja da su oni odgovorni za njegovu duhovnu krizu.

Kada čovek nije zadovoljan Bogom, jer zapravo zbog nepokajanja nije ispunio uslove da bi dobio mir sa Bogom, on se onda nezadovoljan Bogom okreće od Boga ka nekim svojim sistemima u kojima traži dokaz da je sa Bogom i tako zavaravanje svoje savesti. Tako je radio i farisej iz Isusovog primera dva molitelja. Kada nije mogao da bude zadovoljan Bogom, tražio je u svojoj dobroti dokaze da je sa Bogom. Izasao je iz hrama zadovoljan sobom, ali Isus kaže da nije bio opravdan pred Bogom. Za razliku od fariseja carinik je izasao iz hrama zadovoljan Bogom koji mu je oprostio. Dok je farisej nasao "mir" u zadovoljstvu sopstvenim karakterom, carinik je nasao mir i sigurnost spasenja u Bozjem karakteru. Bog nas spasava zato sto je On dobar, a ne zato sto smo mi neko i nesto. I onda tako Njime i mi postajemo dobri, iako toga verovatno necemo biti svesni. Ako smo pokajani i izmireni sa Bogom, nama ne smeta svest o gresnosti. Kako se na nju ne oslanjamo, nego na Boga, mi necemo gresiti. A onda kada uobrazenom predstavom o svojoj pravednosti ugusimo svest o gresnosti i potrebi za Bogom, tada cemo gresiti jer cemo se oslanjati na sebe, iako kao farisej necemo biti svesni da smo u grehu. ...

Pa zar nije Isus rekao da treba da se odreknemo sebe, a ne da nadjemo sebe? Zar nije Pavle rekao da se naše telo bori protiv duha?

Samo nas Duh Božji može dovesti k Bogu. "Niko ne moze doci k Meni ako ga ne dovuce Otac koji me posla." (Jovan 6,44)



Ako se kajemo za grehe, a ne shvatamo da su ona deo našeg Ja (sebe, prirode, motiva), onda zapravo izbegavamo da se ponizimo pred Bogom stvarnom svešću o svom duhovnom siromaštvu, koje je Isus blagoslovio kada je rekao "blaženi siromašni duhom". To otkriva da se ne kajemo za svoje stanje greha (gresne motive) vec samo za čin greha tj. manifestacije greha na nivou misli, osecanja i postupaka. Drugim rečima to otkriva da ćemo posle takvog "pokajanja" ostati i dalje isti u svom srcu. Na primer, kajemo se što smo nešto ružno rekli nekoj osobi, ali se ne kajemo što smo takvi. Ostaćemo i dalje takvi u duši, a ostaće i krivica. Iz te krivice ćemo se sputavati da taj svoj karakter više ne pokažemo spolja. A zar to nije licemerstvo?



Nije teško i mučno voleti neprijatelje, biti slobodan od želje i držati sve Božje zapovesti. Apostol Jovan kaže "zapovesti Njegove nisu teške", a sam Hristos kaže "... jer je jaram moj blag, i breme je moje lako." (1.Jovanova 5,3; Matej 11,30) Nije teško: "Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno." (Filibljanima 2,13) Ali je mučno i teško izabrati Boga da to učini u nama, jer treba da se odreknemo sebe.

Zato apostol Pavle koristi pojam mučne borbe: "Bori se u borbi vere, muči se za večni život na koji si i pozvan." (1.Timotiju 6,12) Isus ukazuje na velicinu zrtve koju covek treba da ucini u vreme svoga kusanja: "Ako li te ruka tvoja ili noga tvoja sablaznjava, odseci je i baci od sebe: bolje ti je uci u zivot hrom ili kljast, nego li s dve ruke i dve noge da te bace u oganj vecni. I ako te oko tvoje sablaznjava, izvadi ga i baci od sebe: bolje ti je s jednim okom u zivot uci, nego s dva oka da te bace u pakao ognjeni." (Matej 18,8-9) Naravno, čim pobedi iskusenje, covek postaje svestan da je težina iskušenja bila posledica zablude i opsene greha, ali on tu svest nema sve dok se sasvim iskreno ne odrekne sebe, jer kada bi tu svest imao ranije, on bi izgubio slobodu izbora i tražio bi Boga iz moranja, jer zna šta je istina.



Jeste lakše reći, jer nam laska. Ali šta misliš zašto je apostol Pavle govorio suprotno?

"Ja znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mojemu. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti ne nalazim. Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim. ... Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?" (Rimljanima 7, 18-19.24)

Govorio je tako da bi od ljudi sklonio iskušenje da se oslanjaju na sebe i da zbog toga traže Boga iz sebičnih i samopravednih motiva svoje prirode. Većina religioznih ljudi bi, kada bi zaista upoznala Isusov karakter u pravom svetlu, bila zgrožena nad sobom, zato što bi u svetlosti Božjeg lica shvatila da je Boga tražila iz onih motiva koji su gad pred Bogom (krivica, sebicni sentiment, ponositost...). Mi treba Bogu da dolazimo takvi kakvi smo, sa teretom naših greha i nečiste savesti, ali ne iz tih grešnih motiva i ne iz nečiste savesti.

Samo ako Boga ne poznajemo mi možemo u njegovo ime izgovarati molitve pokrenuti našim sebičnim i samopravednim motivima, umesto nadahnućem Svetoga Duha. Pravilno poznanje Boga je suštinski bitna stvar, jer ljudi mogu umišljati da služe Bogu, a zapravo služiti sotoni ukoliko u ime Boga žele da zadovoljavaju svoje prirodne porive. Na primer, Isus kaže jevrejskim sveštenicima koji su uvereni da služe Bogu da oni zapravo služe đavolu: "Vaš je otac djavo;" (Jovan 8,44) Isus Hristos kaže da će biti onih koji će biti uvereni da Njemu služe, a koji će zapravo progoniti i ubijati zaista verne hrišćane: "Ovo vam kazah da se ne sablaznite. Izgonice vas iz zbornica; a doci ce vreme kad ce svaki koji vas ubije misliti da Bogu sluzbu cini. I ovo ce ciniti, jer ne poznase Oca ni mene." (Jovan 16,1-3) Razlog zašto to čine je u tome što oni Boga ne poznaju. Ljudi se plaše da upoznaju Boga i zato su se od Boga ogradili raznim posrednicima, ritualima, bavljenjem sobom, molitvom, a ne samim Bogom. Kada bi se bavili Bogom kroz evanđelje postojao bi rizik da postanu svesni kako ih na religioznu revnost i pokajanje ne pokreće nadahnuće nesečne ljubavi, već nečista savest, sebičan interes, lična sujeta, gordost, itd. Ali tek tada kada bi postali svesni svojih stvarnih motiva, mogli bi da dođu Bogu sa njima kao sa kakvim teretom i da prime spas, dok ovako dolaze u molitvi Bogu iz tih motiva i vrlo verovatno imaju samozavaravajuće iskustvo sa sotonom.

U hrvatskom prijevodu stoji:,,Nakon zalogaja uđe u nj Sotona(ekvivalentno srpskom prijevodu. Po zalogaju znači nakon zalogaja. Poslije zalogaja, a ne kroz zalogaj.).''. Ivan nam ne donosi retke o ustanovljenju euharistije, ali to je već učinio u 6. poglavlju svog izvještaja. Matej i Marko nam svjedoče da je izdajica prokazan prije euharistije, dakle prije Isusovih riječi:,,Ovo JE moje tijelo.''. Luka nas izvjećuje da je Juda bio za stolom za vrijeme prve euharistije, ali ne govori o Sotoninom djelovanju preko euharistije. Dakle, ovaj se zalogaj nije dogodio za vrijeme euharistije. Sotona nije ušao u Judu po euharistijskom zalogaju.

Niti jednom svojom riječju nisam rekao da čovjek ne mora biti u stanju milosti(znači ne biti u teškom grijehu... idealno -->prije mise ispovijeđen) da bi pristupio pričesti.

Jedan od kanona Tridentskog sabora kaže da je onaj koji poriče stvarnu Isusovu prisutnost pod prilikama kruha i vina ekskomuniciran iz Katoličke Crkve. U pričesti je Isus. Po riječima pretvorbe hostija, onaj kruščić, i vino mjenjaju svoju bit, svoju suštinu u Tijelo I Krv Isusovu. To više nisu kruh i vino nego Isus tjelesno prisutan pod tim prilikama. Znaš kako pjesma kaže:,,Vid i opip, okus varaju se tu(to je zapravo rekao sv. Toma Akvinski).''. Našim fizičkim očima vidimo priliku kruha i vina, ali očima vjere vidimo stvarno prisutnog Spasitelja.





Slažem se da ima takvih ljudi, ali moramo pripaziti. Ne možemo generalizirati. Takve stvari nisu objektivne prirode i variraju od čovjeka do čovjeka.

Ne da mi se više. Otišli smo van teme.

Pascal je odličan.

_________________
http://www.mhfm1.com

Nego kada se desio ako ne za vreme pricesti? Iako je Juda bio u otpadnistvu vec duze vreme, sotona je usao u njega u vreme ili odmah po uzimanju pricesti iz Isusove ruke, jer pojam koji se tu koristi na grckom originalu ima oba znacenja ("sa" necim ili "po" necemu), pa kako je ulazak sotone vezan za pojam uzimanja hleba, jasno je da je zabelezen sa porukom opomene, a ta opomena je kasnije upucena recima da niko nedostojan ne bi smeo da pristupa pricesti, sto znaci da Isus treba vec da bude u srcu te osobe da bi ona mogla da pristupi obredu.

Zasto bi Isus ponovo ulazio u coveka kroz kruh, ako je vec pre toga usao kroz covekovo pokajanje i izmirenje sa Bogom?!

Ti si izneo tvrdnju da nie moguce primiti pricest a ne primiti Isusa:



Ako uzimanje pricesti podrazumeva uzimanje Isusa, onda sledi da apostol Pavle izrice sud onima koji su nedostojno uzeli Isusa (kada su zapravo nedostojno uzeli pricest):

"Tako koji jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni." (1.Korinćanima 11,27-31)

Da li je moguce da neko nedostojno uzima Isusa i da zato postaje slab i bolestan? Nije moguce, jer je Isus jedino cime covek moze icega biti dostojan.

Ako je izrecen sud nad onim ko nedostojno uzima pricest, time je pokazano da kroz pricest ta osoba nece primiti Hrista, jer nije moguce da neko primi Isusa u sebe, a da onda zbog toga bude osudjen sto je primio Hrista u sebe. Zasto bi Isus osudio nekoga ko je Njega primio u sebe?



Tebe strah motivise na revnost Bogu, a ne karakter Njegove pravednosti?

Jednostavno nije pravedno da u nekoga udje Isus zbog rituala, a ne zbog pokajanja.

Ljudi koji su opsednuti demonima i koji bi se od straha tresli u prisustvu Gospodnjeg Duha, oni sasvim olako uzimaju pricest, bez ikakvog protivljenja svoje prirode i svojih demona, dakle, cak i kada su u dubokom nepokajanju. Zato je nepravedno tvrditi da kroz pricest iko moze da primi Isusa. Isusa treba covek da primi ranije, da bi bio dostojan da kroz obred pricesti izrazi svoj stav izbora Hrista i tako pokaze da je zavistan od zasluga Hristove zrtve, jer su Hristova krv prolila za spasenje coveka i Njegovo telo je na krstu za nas ubijeno. Kruh i vino ukazuju na tu istinu, ali ako im se prida magijska funkcija da bukvalno predstavljaju Hrista, u tom slucaju se gubi funkcija obreda, jer ne ukazuje na Hrista kao na nasu neophodnost, vec sam obred zamenjuje Hrista pruzajuci coveku psiholosku sigurnost u njegovom nepokajanju.

Misha hajde ne govori o nečem što ne poznaš. Opsjednuti ne može pristupiti pričesti - jer opsjednuti mrzi Boga i Isusa.
Pričest nije nikakav obred nego najintimnije sjedinjenje sa Isusom. "Jer tko nedostojno jede i pije tijela i krvi Gospodnje, osudu sebi jede i pije. I ne brbljaj gluposti!

Ono što sam htio reći onom analizom(malo jačom) biblijskih tekstova jeste da sotona nije u Judu ušao nakon što je Isus rekao:,,Ovo JE moje Tijelo. Ovo JE moja Krv.''. Zašto to ističem? Zato što su to riječi pretvorbe. Vjerujemo da su kruh i vino, nakon što je Isus izgovorio te riječi, stvarno postali Njegovo Tijelo i Krv. Juda nije primio Isusovo Tijelo i Krv pa je onda sotona(ili u isto vrijeme...manje bitno) ušao u njega. Važno je zamjetiti i način na koji mu je to Isus dao. On je umočio kruh u nešto(pretpostavljam vino jer su samo to, imali od tekućine) te mu predao. A svoje Tijelo i Krv je apostolima dijelio zasebno rekavši.,,Uzmite i jedite.''. Razlomio je i podijelio. Uzeo čašu, blagoslovio(izgovorio riječi pretvorbe), i podijelio.

Dakle. Razlikujemo dva načina blagovanja koja su opisana. Jedan je taj u slučaju sa Judom, a drugi je kad apostoli blaguju stvarno prisutno Isusovo Tijelo i Krv.

Isus jeste rekao da gdje su dvojica ili trojica prisutna u Njegovo ime da je i on tu s njima. E sad. To je duhovna prisutnost. U sv. Misi Isus postaje i tjelesno(to ne niječe njegovo duhovno prisutstvo) prisutan tako da nam omogući,kako je don Sneni rekao i s čim se u potpunosti slažem, najintimnije sjedinjenje sa Njim. To je ujedno i duhovno i tjelesno sjedinjenje.

Na pričest idem jer želim. Na pričest idem jer vjerujem da primam Isusa. Želim Ga primiti jer želim da me mjenja. Da ne živim više ja nego On u meni. Primanjem pričesti se primaju nebrojene milosti. Naravno prima ih onaj koji je prethodno izmirien s Bogom i bližnjim. Čovjek ima slobodnu volju pa i ako je u teškom grijehu on može pristupiti pričesti i primiti Isusa, ali on, nedostojno Ga primivši, gazi po Njemu. Gubi sve milosti koje bi dobio inače te još dublje pada u grijeh. Da. On može pristupiti pričesti, ali ne smije. Ti možeš nekoga ubiti, ali ne smiješ.

Da. Nije moguće ići na pričest i ne primiti Isusa jer je on tamo prisutan.
Kao da stojiš u redu i da se dijeli grah. Iako to nisi zaslužio, u potpunosti je moguće da primiš grah u svoju zdjelu i nasitiš se.

Ulomak iz kanona sam iznio kako bih potkrijepio Crkveno učenje. Jedan od načina iskazivanja ljubavi Bogu jest revnost i vjernost Njegovoj Crkvi.

Meni nije jasna jedna stvar. Zašto misliš da svi stavljaju sam obred ispred biti obreda(Isus)? Zašto misliš da su svi tako duboko pali u blato formalizma? Sada te molim da nam svima kažeš i da nas sve uputiš. S kakvim bismo se mislima trebali odnositi prema sakramentima, misi, molitvi, krunici i ostalome? Vidim da ti to najbolje znaš.(Unaprijed se ispričavam moderatoru za ovakav oblik izražavanja. ---osobne konotacije---)

_________________
http://www.mhfm1.com

Samo napomena: Isus je vjerojatno kruh umočio u umak koji je bio neizostavan dio Pashalne večere - janje, beskvasni kruh, gorko zelje i umak i obredna čaša vina koja je kružila stolom.